APRIL U BEOGRADU

20. september 2015 ob 22:07 | 33
Prolece te 2009. godine nije bilo nista ni bolje ni gore od svih proleca kojih se secam. Uvek su se nekako s proleca desavali politicki izbori, a u nama je rasla nada da ce se nesto promeniti i nasi zivoti konacno dobiti bar priblizno pristojno oblicje kakvo prizeljkujemo. S vremenom ta nada je bledela sve vise i vise. Jedina konstanta u gradu u kojem sam rodjen i odrastao jesu vetrovi koji duvaju u nekim pravilnim vremenskim intervalima kako sa proleca, tako i s leta, jeseni i zime. I mislim da nam bas ti vetrovi pomazu u otkrivanju izgubljenih delova istorije. Verujem da bi ti isti vetrovi o kojima pisem kada bi na primer promenili pravac svog duvanja mozda mogli da nas oduvaju u recimo buducnost. Citav problem oko pravca duvanja tih vetrova lezi ustvari u nasoj percepciji, mozda proleca, mozda i neceg treceg ali sam siguran da je to problem nas samih.

U jednom od ranijih postova pomenuo sam Kosancicev venac i jedan mali stancic koji sam dobio na poklon od roditelja. To je bilo 1998, godine i priblizavala se 99-ta i konacno kraj moga skolovanja. Tu deceniju svog zivota pamticu po nekoliko velikih dogadjaja koji su mi se desili i koji su na neki nacin promenili pravac mog zivota, a buducnost ce pokazati da li je taj pravac koji sam izabrao bio ispravan. 1999. godinu pamticu svakako po velikom i najradosnijem trenutku u zivotu kada sam dobio prvo dete. 2002. godine mi na moju veliku zalost umire otac ali te iste godine rodilo mi se i drugo dete. Adaptacija porodicne kuce koju sam nasledio od roditelja trajala je skoro godinu dana i konacno selidba porodice u tu kucu. Ta decenije mi je prosla neverovatno brzo. I sada sam ponovo u onom malom stancicu za koji me vezuju uspomene protekle decenije. Sedim na terasi zgrade, ne velikoj ali dovoljno velikoj da stanari nekoliko stanova koliko ih ima u zgradi mogu susiti ves. Sedim u nekoj drvenoj fotelji koja je verovatno deo neke bastenske garniture i koju je neko od stanara izneo na tu terasu, verovatno mu sluzeci za blejanje sa nje. Inace sa te terase "puca" panorama direktno na N. Beograd, desno na Zemun, a levo je Brankov most, odnosno, deo Brankovog mosta. Sedim u toj drvenoj fotelji, a u krilo mi se smestio moj najbolji drugar koga sam u zivotu imao, Archi i bez koga nigde ne idem. Za njega sam siguran da je jedino bice na ovoj planeti koje me voli, iskreno, bez kalkulacija i interesa. Uz sve te atribute koje sam naveo Archi je i neverovatno inteligentno stvorenje. Mazim Archija i buljim preko Save u zgradu bivseg CK i odmotavam polako uspomene. Secam se te noci 1999. kada sam sa komsijama iz zgrade pratio kako NATO divljacki rusi Beograd. Bio sam ocevidac kada je ta zgrada pogodjena sa dva projektila u samo prizemlje, a onda im i to nije bilo dovoljno nego su sa jos jednom raketom razneli repetitor TV-Kosave koji se nalazio postavljen na krovu zgrade. TV-Kosava je imala svoje prostorije na poslednjem spratu te zgrade. Gledam u bivsi CK, mazim svog drugara, a secanja iz proslosti naviru. Po glavi mi se stalno mota hit s kraja 80-tih grupe Clash i njihova mozda najpoznatija pesma "Should I Stay or Should I Go". Pesma kao pesma, ne mogu reci da je nesto narocito, bila je veliki hit tih godina ali u njoj je poruka koja me muci vec godinu i po dana. I stalno pevusim taj prokleti refren "Should I stay or should I go now". Stigao sam u fazu zivota, ne znam cijom krivicom, a mozda to vise i nije vazno, kada moram da odlucim neke stvari. Joe Strummer, pevac Clash-a nastavlja dalje "If I go there will be trouble, and if I stay it will be double". Ako ostanem tu gde sam bice problema, a ako odem bice ih duplo vise!

Buljim sa terase u N. Beograd i razmisljam kako je eto stiglo jos jedno prolece u Beograd. Volim prolece kao godisnje doba i volim svoj grad u to doba. Voleo sam proleca i dok sam stanovao u ovom malom stanu, voleo sam proleca i kada sam porodicu preselio u porodicnu kucu, a volim prolece i sada kada sam se preselio ponovo u taj mali stan ali sada sam. Miluje mog drugara i razmisljam o njemu. Mog najboljeg drugara dobio sam na poklon od najbolje drugarice koja je imala njegovu majku i koja se kotila samo jednom. Aleksandra, koju ja iz miloste zovem Coka, zelela je da nas dvoje to obavimo, mislim na asistenciju kod okota. I tako je na svet doslo sedam stenaca, dva muzjaka i pet zenki. Imao sam tu cast i privilegiju da biram na poklon stene ali pod uslovom kako mi je rekla Coka da ga ne prodam. Stenci su bili sa rodovnicima, vakcinisani, seceni im repovi i sve sto ide uz to. Ali kad sam dosao po stene, dok smo sedeli i pili kafu, jedan stenac je sam dosao i legao mi u krilo i tu zaspao. I tako se Archi sam udomio. I tako je Archi ostao kod mene 18 godina. Voleo sam tih godina setnje Dunavskim kejom sa mojim drugarom, pa ispijanje popodnevnih kafica dok mi prolecno sunce mazi lice. Ili, gledanje zalaska sunca sa iste ove terase gde i sad sedim. Poslednjih meseci se u mene uvukla neka apatija. Zima se bas oduzila i mozda je to razlog da ujutru jedva nateram sebe da otvorim oci i ustanem iz kreveta. Prva stvar koju radim posle umivanja, pranja zuba i kuvanja kafe je uzimanje TV daljinca i proveravanje vremenske prognoze. Kalendarski, prolece je stiglo, tu je na pragu. Verovatno zato stalno ocekujem od one devojke iz vremenske prognoze da pokaze neko "zuto sunce", na onoj svojoj karti. Ali, izgleda da jos nema nikoga ko bi beogradskom prolecu otvorio vrata. U momentu mi se otela misao da je sunce sinulo mozda samo u Evropskoj uniji. Medjutim, moja drugarica Coka je pre samo dva - tri dana doputovala iz suncane Atine, grada, clanice te velike i neprikosnovene EU. Pricam sa Cokom i pitam je zacudjeno zasto se vratila i sta ce ovde kad se atinsko sunce vec uveliko ustolicilo na svom tronu. "Sunce tudjeg neba nece vas grijat k'o sto ovo grije', citira ona Santica kao odgovor na moje pitanje. Dosla sam kuci da bi mi april u Beogradu vratio zaboravljena secanja i da bi me ovo sunce snaznije ogrejalo. Ponovo mi se mota grupa Clash po mozgu ali sada pomesana sa Colinim refrenom "Aprila u Beogradu";



Prolaze i vracaju se s lastama,

suncani i nasmijani dani.

Opet je u mojoj dusi proljece,

da l' si djevojka il' zena sada ti?

April u Beogradu umorno se smjesi,

ispod Savskog mosta ,

dok se sumrak sprema,

vise mene nemaaaaa.



Inicijativu u mojoj glavi preuzima Clash sa "Should I stay or should I go now", i filozofsko pitanje koje me muci poslednjih godinu i nesto dana, treba li da ostanem ili treba li da odem? Nesto se promenilo u porodicnim odnosima i da je vreme da se pakujem. Kada sam sve stavio na tas vage prevagnula je cinjenica, jedino moguca, da je lakse da ja odem nego da pomeram njih troje. Mog drugara Archija ne racunam u porodicnu cetvorku jer on i ja smo podrazumevano jedno, neraskidiva veza, stvor koji me je siguran sam jedini u mom zivotu istinski voleo, bez kalkulacija, interesa, cista obostrana ljubav, ljubav do smrti. A Clash mi kopa mozak. Treba da odem ali gde paliti u tom trenutku kada je svuda katastrofa, ekonomska, ljudska. Prolaze mi u tom momentu i reci pokojne bake kada sam sa njom razgovarao i pricao joj za svoje planove da odem negde daleko da zivim i radim. Imala je obicaj da mi kaze: " Sedi di si, ni za di si nisi ". Bake odavno nema ali te njene reci mi odzvanjaju i cuce negde u mozgu kao mali podsetnik. Kao fusnota koja bi bila garant ispisana na toj karti u jednom pravcu koju sam odlucio da kupim. Cak sam i smislio na koji cu nacin otici, bez oprastanja i velikih reci. Mrzim rastanke. I tako prodje proslo leto, jesen, zima i stize prolece. Ja odlazim, a dolazi prolece. Tako je u teoriji. Prakticno, ta smena i doceci novih godisnjih doba izgledaju manje poeticno. Prozaicno, ucini se ponekad. I konacno mi se iskristalisala odluka i izbor moje sledece zivotne destinacije pada na Leskovac, grad na jugu Srbije, grad iz koga su vec svi normalni stanovnici pobegli glavom bez obzira, a pobegli su i oni drugi, ljudima je bilo vazno da odu iz njega bilo gde. Moguce je da sam ja jedini primerak, necu sebe nazvati budalom, ali ludak verovatno jesam kada sam odlucio da dodjem u Leskovac da zivim. Verovatno me za ludaka smatra i komsiluk ovde u zgradi i ljudi sa kojima se druzim i razgovaram ali mi to niko otvoreno ne govori. U svakom slucaju trenutno sam cak na neki perverzan nacin i srecan ovde. I u Leskovcu proleca dolaze u pravilnim intervalima kao i u Beogradu. negde na pocetku ove price napisao sam da ce buducnost reci da li je moja odluka da napustim Beograd bio pogresan korak ali ovih dana dok pisem ovu pricu ponovo pevusim Clash i njihovu pesmicu "Should I stay or should I go now". Cesto odem na YouTube, pronadjem je i pustim po nekoliko puta. Ne znam da li je to nostalgija za prosloscu il' to ponovo pocinju da duvaju vetrovi ispod Savskog mosta. Sta god da se desi na sledeci put cu morati sam jer mog najboljeg drugara Archija vise nema, uginuo je od starosti pre nekoliko godina!


Autor: Slobodan Kostic

Komentarji 0

če želiš komentirati, se

Vpiši email osebe, ki ji želiš priporočiti ogled bloga.




stalna povezava



Za nadaljevanje se prijavi

Za prijavo uporabi Facebook

Facebook prijava

Za prijavo uporabi geslo

Samodejna prijava



pozabljeno geslo včlanitev