APSOLUTNA ISTINA

20. september 2015 ob 22:28 | 64
POSTOJI LI SUDBINA?

Postavite pitanje, a odgovor cete dobiti za vise od 72 sata!



Vec godinama, svakodnevno, pokusavam da ispostujem naviku da kad ujutru ustanem prvo u prolazu prema kuhinji upalim kompjuter da se "digne" sistem, a za to vreme odem i pristavim lonce za kafu, pa kad je zakuvam sedam za "zagrejanu masinu" da pogledam sta se i da li se desilo nesto novo, kod nas ili u svetu. I uvek pomislim kako je cudno to, kako se covek navikne da kad procita lose vesti, nekako ih primamo kao nesto sasvim "normalno", potpuno ravnodusno. Kao nekakvi roboti. Ili dresirani. Izdresirani da svakodnevno citamo ili cujemo za primere recimo nekog porodicnog nasilja, poginule u saobracajnim nesrecama, obolele od teskih i neizlecivih bolesti. Mozda nas takve vesti i iznenade i zaprepaste na trenutak, a onda odmahnemo rukom i uz uzdah kazemo sami sebi: "*ebi ga, sve je to zivot". Ali, ako malo razmislimo o tome namece nam se pitanje da li je zaista sve to zivot? I ko to kroji nase sudbine? Kazu da u sudbine veruju samo budale! Ali, ako smo budale i verujemo da postoji sudbina da li nam to zivote kroji neko "odozgo", ili mi sami sebi. Pokusajmo da, teorijski, zivot posmatramo kao da je automobil kojim sami upravljamo. Ako prodjemo kroz crveno svetlo platicemo kaznu. Obicno na semaforima imamo za skretanje desno onu zelenu "uslovnu" stelicu. Znaci, ako necemo pravo kroz crveno, mozemo i desno ako nam taj pravac odgovara. Postoji i treci pravac, a to je rikverc. Rikverc je i najgori pravac, da se vracamo nazad. Jos uvek smo u automobilu. Ali zivot nije softver pa da mu uradimo "hard reset" i sve vratimo na polaznu tacku ako smo se negde za*ebali. Da li bas uvek izaberemo pravi pravac? Zivot se sastoji od hiljada iskusenja svuda oko nas i veoma je tesko ostati trezven i razuman, postupati moralno i casno i drzati glavu gore. Da li je onaj "odozgo", ako verujemo u njega, sredio da se sve na ovom svetu moze kupiti parama samo je pitanje cene. To jeste fraza koja para mozak ali je u danasnje vreme istinita. Visoke skole danas pohadjaju deca bogatih roditelja, lece se ljudi sa debelim novcanicima, pravda se deli na osnovu mocnih politickih i sudskih veza. Poznatima i bogatima je dopusteno bukvalno sve, da vredjaju policiju, sud, drzavu, da voze pijani, da "kraduckaju". Ti i takvi ne postuju nikoga sem sebe. I kad naprave neko s*anje pozovu se na "prave ljude" i sve im je sredjeno. Da li ti i takvi veruju u sudbinu i onog "odozgo". Da li oni obicni gradjani koji su besni i ogorceni jer se na svakom koraku osecaju ponizeno i obezvredjeno veruju u sudbinu i onog "odozgo". Danas je cini mi se najteze osecati se kao covek. Postali smo masine, obicni resursi koji postupaju po naredjenjima kako bi zaradili koji dinar da mogu da plate komunalije i da kupe hleb i mleko. To je realnost. Nisu realnost "silikonska dolina", prazne price estradnjaka o nekakvom dzet-setu, vilama, avionima, kamionima, letovanjima, bahanalijama. Ako postoji sudbina i neko "gore", zasto nam taj nije sredio da satima ne cekamo u redovima za neki u*rani pecat. Ili, zasto nam ne sredi da na pregled skenerom ne cekamo godinama, pa kad se i njemu smucimo, mislim na tog "gore", uzme nas kod sebe. A realnost je i kada stalno neko po ulicama strajkuje boreci se za svoja prava. Ti koji po ulicama traze svoja prava siguran sam da ne veruju u onog "gore" jer da veruju u njega ne bi uzeli svoju sudbinu u svoje ruke, nego bi sedeli skrstenih ruku i cekali na njega da im sredi problem. Da se vratim na pocetak ove price jer sam pomenuo i trecu varijantu, a to su oni "odozdo". Kada sam pomenuo te "odozdo" mislio sam na nase roditelje, a i njihove roditelje, kojih se tako rado i sa setom secam, a koji su nas ucili da ne treba da krademo, da samo postenim radom i svojom voljom verujemo u mogucnost da se sve u zivotu sto pozelimo moze steci samo ako posteno radimo. Mozda to danas zvuci kao fraza jer je malo onih koji su se na takav nacin obogatili ili sebi stvorili pristojan zivot. Pre ce biti da se danas covek jedino moze obogatiti od prodaje droge tudjoj deci, ubistvima svake vrste, prevarama postenih i lakoumnih gradjana. I da li mi koji jos uvek verujemo da nam sudbina lezi u nasim rukama kao sto su nas tome ucili oni nasi "odozdo", ili mozda je vreme da menjamo svoja uverenja i da pocnemo da se nadamo vedrim danima koje ce nam obezbediti onaj "odozgo". Da li smo mi sami sebi izabrali pogresan put ili nam je sudbina mozda u rukama Svevisnjeg, a mozda nam, posto kao narod volimo da verujemo u teorije zavere, neko treci sve ovo u nasim zivotima pakuje? Ko ce ga znati?


Autor: Slobodan Kostic

Komentarji 0

če želiš komentirati, se

Vpiši email osebe, ki ji želiš priporočiti ogled bloga.




stalna povezava



Za nadaljevanje se prijavi

Za prijavo uporabi Facebook

Facebook prijava

Za prijavo uporabi geslo

Samodejna prijava



pozabljeno geslo včlanitev