BESKONAČNA SVEST

20. september 2015 ob 22:12 | 49
Nista nas na svetu ne cini tako srecnima kao sanjarenje - Francois-Auguste-Rodin


Jutro! Probudio sam se opustosen i pokusavam da se setim dal' sam nesto sanjao i ako jesam, zasto ne mogu da se setim sna i dogadjaja u njemu? Ukljucujem televizor, a na programu je neka repriza davno reprizirane reprize i polako tonem u san. Bezvoljan sam. Moj zivot je vec odavno polusan. Bas kao sto je java u koju valja smelo zakoraciti, neka vrsta poluzivota. Uzmem daljinac i birkam po njemu, trazim neki TV-kanal koji pokazuje opusteni nacin zivota, jer, lakse mi je da gledam ljude koji zive opusteno, nego one koji zive otpusteno. Na jednom poznatom kanalu zaustavim se, a ono, jutarnji program i u njemu gost, neki TV-politicar koji baljezga o sumnjivoj proslosti, mrcvari je i ubija po ko zna koji put i trabunja o nekakvoj buducnosti i sreci koja nas ceka u njoj i spreman je da i tu buducnost koja jos nije dosla ubije, ako ne bude dobra. Slusam tog poznatog TV-gosta sta prica i padne mi na pamet, da mi ustvari zivimo izmedju proslosti i buducnosti, uplaseni, da ce ono sto nije unistila proslost, dokrajciti buducnost. Dok slusam onoga sta prica, setim se sta mi je jednom rekao pokojni otac, verovatno misleci na njegovo vreme, sistem u kome je on odrastao, ziveo i radio, citiracu ga: " Mi smo bili, a sta ce sa vama biti, da li cete i vi biti, ili vas nece biti, videcemo". Na zalost, ima vec decenija kako je moj otac umro ali bitka izmedju onog sto je bilo i onog sto je danas, sta god da je to danas i kako god da se to zove i svega sto ce jednom biti, ne prestaje. Kad god se prisetim ocevih reci, iskreno se uplasim. Jer, ziveci u danasnjici i gledajuci tu borbu izmedju proslosti i buducnosti, setim se da sam negde procitao jednu zanimljivu misao na tu temu koja glasi otprilike ovako; onima koji danas jedu sve sto je bilo juce, nije pisano sutra, jer ce prvo njih pojesti prekosutra. Kad malo razmislim o tome lici mi pomalo na kataklizmicko predskazanje. Ali, nije valjda sve tako crno jer mozda nas i posluzi sreca, a i ne ostvari se ono predskazanje o onima koji zderu sve pred sobom, mozda nam i ostave nesto. Od svih halucinacija - nada je najbolja, tako kazu. A, mozda i necemo imati srece da nam nesto ostave, ali je vredi cekati. Mislim na srecu! Mozda je tajna u verovanju da je radost zivota u dubini nas samih i u potrazi za srecom, koja je ustvari neuhvatljiva. To traganje za srecom ponekad moze da nas ucini i nesrecnim, depresivnim, besmislenim, ali mi ne mozemo i ne smemo da prestanemo da tragamo za njom. U nekim mudrim knjigama, obicno na poslednjim stranama ili izmedju redova pise kako sreca ili bolji zivot ne dolaze sami od sebe i ne padaju nam sa neba, vec se za njih moramo boriti. Kad shvatimo da svet nije uredjen da bi nas ucinio srecnim i da se sreca kao deo zivota ne podrazumeva, sama po sebi, malo se razocaramo. Ali to razocarenje se ustvari zove zrelost, odrastanje, ili kako vec sve ne, ali sigurno je da necemo biti srecniji ako od potrage za srecom odustanemo. Ta potraga za srecom koja je neuhvatljiva, mozda nas cini nesrecnima, ali mi nikad ne mozemo prestati da je trazimo. Mozda ce sve ovo napisano nekom izgledati kao pros******nje / izvinite /, ali u tome je smisao zivota. U traganju za srecom. I u tom traganju je ustvari i tajna uspeha. Zivimo pomalo sa glavom u oblacima i bez cvrste podloge pod nogama, sa verom u buducnost, a za koju ne znamo sta nam donosi. Jedan dan nam je dobar, drugi nije, ali ne preostaje nam nista drugo nego da cekamo, nadamo se i borimo za svoju srecu. Citamo horoskope, okrivljujemo promene vremena za svoju losu volju i mrzovolju. Dan za danom, nedelja za nedeljom, godine prolaze, a mi u nadi da ce nam biti bolje, takodje prolazimo. I nas bioloski sat kuca tika-taka, a mi se ipak nadamo da cemo dotaci srecu ili ona nas, kad-tad. Zivot zavodi. I uzima. Francuski pisac i svestenik Jacques Bossuet, je napisao: " Nada je najlepsa od svih strasti, ona nas odrzava i hrani, ona ublazava sve gorcine zivota, pa smo cesto radije skloni da se odreknemo pravog dobra, nego da se odreknemo nade". Ali zivot ume da podmece i sitna lukavstva. Dovoljno smo iskusni da uvidimo kako se u nasim zivotima smenjuju lepo i ruzno, tuzno i veselo i cini mi se da su u tim malim dogadjajima skupljeni svi ludi vetrovi nase srece. Najvece srece. Mozda ce nam se nekada uciniti da nam je zivot podario srecu, manju ili vecu, i da nam je na dlan spustio tajnu, ali ako stegnemo saku da uhvatimo tajnu, desi nam se da ona nestane. Tek tako. Neobjasnjivo.

I zavrsicu ovu belesku citirajuci velikog Ivu Andrica koji u svojoj prvoj knjizi poezije pisanoj u formi proze " Ex Ponto " i objavljenoj daleke 1918 godine u trecem delu pise cuvenu misao :" Cudno je, kako je malo potrebno da budemo srecni i jos cudnije kako cesto nam bas to malo nedostaje. "


Slobodan Kostic

Komentarji 0

če želiš komentirati, se

Vpiši email osebe, ki ji želiš priporočiti ogled bloga.




stalna povezava



Za nadaljevanje se prijavi

Za prijavo uporabi Facebook

Facebook prijava

Za prijavo uporabi geslo

Samodejna prijava



pozabljeno geslo včlanitev