♥ ♥ ♥ MOJ PAS ♥ ♥ ♥

15. maj 2017 ob 01:30 | 12
slika 608300


Da, istina je: neke žene nose svoje pse kao da su im bebe, i takođe je istina da neke druge žene zbog toga lude, smatrajući to nenormalnim.
Ali, ja sam ljubitelj pasa, i srećna vlasnica jedne pudlice, tako da mogu da razumem one žene koje vole, maze i paze svoje kuce. Takođe, mogu da razumem i one koje ih ne ispuštaju iz ruku, i svu svoju pažnju i ljubav daju samo njima. Moguće je da je to grljenje, ljubljenje i tepanje svom psu, prirodna nadoknada za one emocije koje im nedostaju u svetu ljudi.
Dok ovo pišem, moja Lili leži na jastuku iza mene, a njena meka šapica spokojno počiva na mom ramenu. Mislim, nas dve često spavamo zajedno. Ponekad joj zamišljeno kažem, „Lili, haj’mo da pišemo“, ili „idemo da slikamo“. Skoro svaki put kad vrtim kanale na TV, ona se sklupča kod mojih nogu, moglo bi se čak reći da se izležavamo u modli. Ona ima petnaest godina i milion posto, ona je moj najverniji prijatelj. Nikada nije bila nervozna, nikada nije zarežala na mene, čak ni kad je četkam! i, kad god je pogledam, mali kudravi ćevapćić njenog repa mi javlja da je srećna što sam tu. Nikada nisam ušla u kuću, a da mi se nije obradovala bacajući se na leđa, nije prošao dan da mi nije liznula šaku, i nije prošao ni jedan trenutak mog neraspoloženja, a da me nije utešila spuštajući svoju njuškicu i klempave uši na moje krilo. Istinita je ona stara izreka: „Nikada nećeš sresti osobu koja je uvek tako istinski i potpuno srećna što je sa tobom, kao što je tvoj pas“.
Mislim, kad svi odu, ona je tu.
Moja Lili je moj najbolji ortak. Nepogrešivo zna kad idem do samoposluge, a kad izlazim u provod – po cipelama koje oblačim, meri stepen svoje buduće patnje. Kad negde otputujem, zaboravim na nju, a ona po tri dana ne jede ništa.
Nikada me nije ogovarala, ne zavidi mi, nije me uvredila, ništa mi nije zamerila, nije pokušala da mi preotme drugarice i drugove, nije me napuštala zbog uspešnijih prijatelja, niti je ikada pokušavala da zavodi moje udvarače, nije mi ništa radila iza leđa, osim što se ponekad penje na sto kad odem od kuće, i što zavija zamnom kao da je kojot, ona je malo savršeno društvo, ona ume, verovali ili ne, da sluša, i savršeno čuva tajne. Kažite da sam nenormalna, ali kako da je ponekad ne uzmem u naručje, stegnem i poljubim između ušiju, kad tako nekog, ko me nikad nije razočaro, iznervirao ili naljutio, nikada nisam srela? Evo, gleda me onim svojim okicama, kao da govori.
Pomislim:
Eh, kada bih jednom uspela da postanem osoba, kakva moj pas misli da jesam! Mirjana Bobić Mojsilović

Komentarji 0

če želiš komentirati, se

Vpiši email osebe, ki ji želiš priporočiti ogled bloga.




stalna povezava



Za nadaljevanje se prijavi

Za prijavo uporabi Facebook

Facebook prijava

Za prijavo uporabi geslo

Samodejna prijava



pozabljeno geslo včlanitev