Strmim v tvojo sliko, ki vrača mi spomine,
na dneve, na leta, ko bil sem tvoj mali sine,
na dneve, ko si še igral vlogo očeta in moža,
praznino, ki jo čutm, se opisat ne da.
Ta stara te pogreša, pojma nimaš kok,
nočem te omenjat, k to jo spravla v jok.
In vem, da so od tvoje smrti že 4 leta minila,
a te niti ona, niti jst, še nisva pozabila,
še zdj se obračam k teb, če mam kšn problem,
ne Boga,tebe prosim, da me rešiš teh dilem,
ker v teh letih je težko preplezat ovire,
že mejhna pizdarija, te s prave poti dol zrine,
najbol me boli, da nisi dočaku valete,
niti vpisa v sr. šolo, sam zarad bolezni preklete,
in tud ob drugih mislih, prevzema me muka,
recimo ob misli, da nikol nauš objel vnuka,
in vem da si se tega še najbl veselu,
da bi svoje veselje, ob bebi z nami podelu,
in bog ve, kok drugih stvari boš še zamudu,
a vedi, da bom izpolnu tistu, kar sm ti oblubu,
vem kaj te teži in kaj te zanima,
kako z matko brez tebe zdele živiva?!?
Priznam , lajf brez tebe res ni kšn špas,
in prov bi nama pršu tvoj pomirjujoči glas,
ki bi nama povedu,da vse bo v redu,
in vem da zmeri boš na naju gledu
in kakor vsak normalen otrok,
si te jst tud želim met zmeri pri rok,
da bi me odvraču od vseh slabih stvari,
in be me zaščitu, če mi nevarnost preti,
Še zdj mam v glavi živi oris tvoje postave,
spomnem se vsazga detajla, od pete do glave
edino kar mi že uhaja iz spomina,
je ton tvojga glasu, in kako moreča je zdj tišina,
ko matka je odsotna, in sam sem doma,
a ne vidiš, da ne rabm sam nje, rabm oba!
Ne morem ji zaupat svoje težave,
ker ma že svojih čez glavo,
sam če bi bil pa ti tle,
bi pa reševal probleme k za šalo
Ker tak si pač zmeri bil ti,
zmeri optimist, zmeri gledu z svetle strani,
Večkrat se vprašam, kje si in kaj se dela?
a si v nebesih al v peklu, al nek med tema dvema?
grdo je, ko te realnost prebudi iz sanj,
dobiš nazaj izvide in izveš da si bolan,
Sploh si ne predstavljam, kako ti je blo,
ko si izvedu, da te med nami več dolgo ne bo,
In ob tem se človek praša, če nam res Bog usodo kroji,
in če jo, kdo mu je dal pravico, da izvrši take stvari,
ker vse prevečkrat se zmot, vse prevečkrat napako nardi,
in tud jst se sprašujem, za koji kurac se sploh še živi!?!?!
ker vse, kar sm naredu, dosegu, zarad česar sm se žrl,
bo izginl v delčku sekunde, ko bom umrl!!
Ampak pravi razlog zarad katerga tele rime kopičm,
je v bistvo to, da se ti opravičm,
ker se mi zdi, da ti nism dajal dost velike opore,
ampak pr8 zastop, da čez nekatere meje, človek ne more,
ker newem…. mogoče si hotu da bom ob teb, ko boš umrl,
ampak nism prenesu trenutka, ko se boš smrti v oči zazrl,
se ji zasmejal, in se končno predal,
in v tistem tihem popoldnevu, za večno zaspal
pač nism prenesu pogleda, kako si trpel,
a vedi da za zmeri boš v mojmu srcu živel,
zdele mi že pošteno silijo solze v oči,
a vseeno od nekje nabiram moči,
da dokončam tale komad, in teb ga posvetim,
se od tebe poslovim,
in ti enkrat za vselej miren počitek zaželim,
upam da nisi sam in da nekdo zate skrbi,
in ne se bat stari, kmal skupi bomo vsi
Do takrat pa na naju pazi in naju pred slabim varuj,
bodi najin angel varuh, in naju s srečo zasuj,
OBLUBM ti,, še naju boš vidu,
rad te mam… počivaj v miru!
dragi bože, kako neki ne mogu da shvate,
kaži meni brate, zašto neke duge tuge prate,
znam da mnogi ljudi več vidjeli su kraj,
mene nema među njima al bože jedno znaj,
bila su vremena kad sam vjerovo u tebe,
kad vidoh ginut bebe, promjenilo se vrjeme
zato sad se pitam dali imaš neki plan
dal se radi tako kako izplaniraš taj dan
da li stvarno osječamo ljubav bol i strah,
dal smo stvarno neka bića, il samo neki prah,
dali imaš povjerenja u svakog koga stvoriš
kad neko pođe lošim putem, dali i njega voliš,
da li se stidiš ičega što si stvorio do sada
dal i tebe u duši strašno boli onda kada,
vidiš kako mala djeca ginu bez imalo hrane
stojiš jim sa strane, al ne mjenaš te dane,
gledam ljude koji više stvarno se ne vole
idu cestom pogled pravac dole, niko nema volje
l ja ne mogu više tako, ti možeš još manje
daj nam nešto novo bože, ovaj life je sranje
ko te pita, da li želiš, da se nešto mjenja,
uzimaš i daješ i bez našeg poželjenja,
a kad nešto dobro naše scre nam poželi,
tu si onda zadnji, koji sreču nama djeli
zašto dragi bože, zašto tako radiš s nama,
zašto nemam oca, zašto mi je stara sama
pitanja su sve, što mogu da te pitam,
pitanja su sve, pomozi mi da ne skitam,
jer đe sam ja to došo, na neki krivi put,
da pobjegnem od svega, al vrtim se u krug,
barem jednom budi to, što i moraš biti,
budi iskren s nama, ništa više nemoj kriti!
zašto dragi bože, zašto neki tako žive,
nisu valjda krivi, svi se samo tebi dive,
jer ti si onaj koji, naše dane vjesto broji,
kako ponovo da krenemo, kada život stoji,
pokušam da nađem dobre stvari u životu,
ali u životu dobre stvari nije lako nači,
tek kad nešto gubiš, vidiš kolko znači,
vidiš kolko znači, kad sam se možeš snači,
bez pomoči ljudi koji svi su oko tebe
svi ti nude ruke, ali imaš samo sebe,
čak ni tebe više niko nikad neče zvati,
slabe su ti presude, svak če to da shvati,
i sve kad bude stalo, biče neko ko če znati
neko ko če znati, ko je kriv i ko da plati
više nema povjerenja, več se gubi vjera...
ja ne želim tako, več me život tako tjera
Razumem, razumem te, razumem čist vse
zakaj nisva skupi, res razumem zakaj ne
res je, nism ta k si ga iskala, k si ga sanjala
narobe sva dojela čustva, k sva jih kazala
globoko v teb, stara ljubezn je še tlela,
sam sm mislu, da z mano ga boš prebolela,
a zdj na dnu srca, le ploščica z imenom
prekrita s prahom časa, s spremenjenim je pomenom
lesket v očeh, poln problemov in skrbi,
tok neprespanih noči,odkar te več ni,
zdj tud najbl sončni dnevi, so zamegljeni,
neizrečene povedi, stavki neopredeljeni,
kaj sm jst hotu rečt, na kaj mislš ti,
zdj sam zbegani pogledi, z odtujenimi mislimi,
a vse kar sm hotu, je,da mi zaupaš,
nekoč je to šlo, a zdj kot da več ne upaš,
in newem kdaj, sva zavila s te poti,
zakaj sm sploh dovolu, da srce se oddvoji,
bla moja si kralica, moja bolša polovica,
bila sva srečna, a zdj mava sam objakana lica
in pošteno mi je žow, da trust sm izdow,
nisi sam ti kriva, tud jst sm ga zasrow…
Gledam kroz prozor, sve dok pada kiša,
vjetar, vladar svjeta, lomi grane pa se stiša,
i duboko u meni budi se mistični poet,
pa stavi san na svoju dlan, njegov je sad svjet,
u mraku i tišini, prepušten milini,
misli na probleme, nema tu ni pardona ni izvini,
još od malena ga prate težka vremena,
čeka bolje dane, al tih više nema,
smisao života, polako gubi se u njemu,
traži nadu, al je ne vidi u tome svemu,
u problemu, ovom jebenom sistemu,
pitanje, dal da skače il da reže venu,
isto sranje, bilo šta da radi,
izgubljeno djete u namišljenoj nadi,
crna sudbina reže krila mu života,
nekad siguran a sada na pola sirota,
izgubio je oca izgubio i brata,
sve od rata, traje i sad, svakog dana, svakog sata,
na šta da se osloni, čemu da se nada,
nekom boljem danu? al kaži mi, kojeg je to dana?!
(refx2)
Bože moj, pomozi, da stanem na noge,
Bože, da zaboravim te godine,
U kojim živim, ja samo sebe krivim…
Pratim crnu kap, što pada sa visina,
težak san, mame, koja ima samo sina,
i nikog više na ovom hladnom svjetu,
sad se stvara bijes u mome poetu,
ko je dao pravo dragome bogu,
da pravi stvari koje ja ne mogu
da uzima živote mladim i nevinim,
mome ocu, mom bratu, ja sam samo jedan sin,
samo jedan život imam, i toga živim,
sa raztrganom dušom, al nikog ja ne krivim,
samo hoču da ovo sranje više stane,
da i u mom svjetu ovo sunce svane,
zato dragi moj bože, ako može,
imam prošnju i ne mogu iz svoje kože,
popusti sada malo ovom sinu,
nebi volio birat sad visinu,
s koje da svršim svoje putovanje,
volim život, al samo jedan je!
(refx2)
Bože moj, pomozi, da stanem na noge,
Bože, da zaboravim te godine,
U kojim živim, ja sebe krivim…
zdei bedim nad njegovim malim telesom,
bolečina me ubija, in gledam proti nebesom,
upam da nama bo odpustu, kar sva naredila,
in še vedno obžalujem da sva se tako odločila,
a bla sva še premlada, da bebo bi rodila,
še sama sva otroka, in ta smrt me bo izučila,
pa zmeri sm govoru, če pride do zanositve,
bom obdržu bebo ne glede na tuje odločitve,
a ko se taka situacija, v življenju res pojavi,
nič weč je ne ustavi, in nič je ne popravi,
in ko mala zvezda, zasijala bo na nebu,
sam takrt bom vedu, da nisi mi zameru,
le še vera me ohranja, da totalno ne znorim,
da si zaželim, da nikol se ne zbudim,
pa čeprow sekunda za sekundo, dan za dnevom,
ti si tisti ki ga ni, a jst sm tu za zmerom,
brez tebe in brez tvojih, učkov malih, plavih
povei mi mali, je dovolj da bomo obžalovali
a vedi le da tvoja mama in tvoj glupi stari,
dala bi svoj life, da bil bi spet med nami,
ponoč se zbujam prepoten, ne spim in sm zgublen,
molim za še eno šanso, a vrne te noben
ko se dan preliva v dan, in noč se v noč,
kličem na pomoč in počasi zgublam tole moč,
ker tvoja smrt je težko padla na oba,
trudva se živet naprei,a včasih se ne da
pogrešam te noči, ko ob tebi bi bedel,
te objel, in ti vrnu bit srca, k sm ti ga vzel,
preterpel sm več, kakor srce lohka zdrži,
a še najbolj me boli, da tebe poleg mene ni,
tolko je stvari, katerih rad bi te nauču,
črko za ločilom, da boš stavke sam zakluču,
da bi lahko sam zaživu, in ne naju se zanašu,
cifro za enačajem, da te naw kdo okol prnašu,
dober dan, in lahko noč, bonton in pa manire,
da bi lahk v življenu, lažje podiru vse ovire,
da ko pride čas ko odločitve boš prnašu,
boš na njih prpravlen in se jih neboš nikol ustrašu,
in ne boš delu iste napake kakor midva,
zgubila sva te mali zdj samo še sence vidva
in tvoja mami bi ti pela, predno bi zaspal,
da bi mali slajše spal, in nekoč posredoval,
vse pesmi ki jih slišiš in jih pel svoji hčeri,
ko ne bo mogla zaspat, ob nemernih večerih,
da'b živlene te naučilo, kar pr nama je spodletelo
da odgovornost pride z leti,a ni kej manj veselo,
a polomlen mava obraz, tvoja mati in pa jaz,
nardila sva napako, k jo zdj popravla čas..
